Muškarci vole svoju slobodu. Za mnoge, sama pomisao na vezivanje za jednu ženu do kraja života može biti dovoljna da ih natera u beg. U skladu s tim, broj brakova u zemljama širom sveta rapidno opada. Šta to udavače zavija u crno, a neženje odvlači od toplog porodičnog života?
Nije nikakva tajna da se većina muškaraca danas plaši vezivanja. Starosna granica slobodnih muškaraca značajno raste, a broj brakova pada sa razmerama epidemije.
Dobro – danas je potpuno normalno čekati tridesete da biste se skrasili, ali je i pomalo neobično ako uzmemo u obzir da je pre samo dvadesetak godina bilo potpuno prirodno venčati su ranim dvadesetim. Danas tako rani brakovi zauzimaju dimenzije presedana, bar u nešto većim sredinama.
Sa druge strane, neprekidno se čuju vapaji žena da žele da se udaju jer im “biološki sat otkucava”. Samo, nemaju za koga!
Dakle, glavni krivci za ovakvo bračno stanje čovečanstva su muškarci! Ali, zašto im toliko smeta vezivanje? Čega se to plaše danas što nije postojalo pre dvadeset godina? Da se nisu možda promenile žene?
Istina je da su se promene dogodile i na Marsu i na Veneri, a bogme i u celokupnom društvu i nekom životnom pulsu čovečanstva.
Sve ove turbulencije mogu se svesti na nekoliko osnovnih razloga zbog kojih se muškarci plaše braka, naravno, postoje varijacije od slučaja do slučaja.
- Nema više slobode
Muškarci su po svojoj prirodi nezavisni. Donekle, ta samosvojnost im je upisana u genetski kod jer su vekovima bili “glave kuće” i ličnosti od kojih je zavisila (nekada prilično mnogobrojna porodica). U takvom odnosu sa članovima doma i zajednice, muškarci su imali ekskluzivno pravo na donošenje odluka (u interesu svih).
Nakon seksualne revolucije, njihov položaj je postao ravnopravan u odnosu na ženu - ona igra mnogo važniju ulogu nego ranije. Danas su tekovine borbe za ravnopravnost naročito zaživele i na neki način, žene su te koje mogu da diktiraju poredak u kući.
Muškarac svoju originalnu, izvornu samosvojnost ima isključivo dok je u solo statusu. U protivnom, on za svoje postupke nekom mora polagati račune i odreći se samostalnosti.
Veliki paradoks cele te situacije što je samostalnost na ovim prostorima veoma teško steći, jer zbog visoke stope nezaposlenosti ljudi do tridesetih često ostaju da žive kod roditelja.
- Gubitak prostora
Ova stavka se direktno oslanja na prvu. Kada se prosečan Balkanac posle godina bezuspešnog lutanja konačno zaposli, on novostečene mogućnosti ceni koliko i goli život.
Mnogi u poznim tridesetim godinama prvi put osete čari samačkog života: ostavljanje nereda po kući, gledanje fudbala i porno filmova po želji, posvećivanje vremena automobilu, koliko i dobrom prijatelju i slično.
Takav prostor za muškarca je važan koliko i njegovo dostojanstvo. Uvesti ženu u njega, značilo bi degradirati u procesu osvajanja samostalnosti i novo prepuštanje dirigentske palice u tuđe ruke.
Čak i u situacijama kada samostalnosti nema ni na pomolu, muškarac će radije da živi u nadi, nego se “prerano” veže za bilo koju ženu.
- Jedan seksualni partner za sva vremena
Muškarci teže raznolikosti kada su u pitanju partnerke za seks i to je takođe deo njihove prirode. Ova stavka igrala je važnu ulogu i ranije, ali su muževi pored žena domaćica imali mnogo više prostora za avanture. I onim “poštenim” teško pada ideja da su kastrirani za sve žene, osim svoje jedne.
Kao da su prokleti, nevolje ih kasnije slede: žene se u braku opuštaju (dobile su šta su htele i mogu da uživaju u plodovima svog rada), dosada u seksu dolazi na mesto ranijem užitku praćena potpunim odsustvom strasti. Ovoga se plaše svi muškarci, bez razlike.
- Već su prošli kroz to
Razvedeni muškarci imaju određene traume nastale od vucaranja po sudovima i borbom za očuvanje dostojanstva narušenog burnim razilaženjem sa partnerkom.
Usled negativne slike koju su stekli o braku, verovatno će propustiti sledeću priliku da se vežu kako se scenario ne bi ponovio.
Muškarci koji su uspešni u svom poslu (čitaj: dobro zarađuju) naročito su osetljivi na posledice razvoda i reći će vam da mu takva drama i operacija na otvorenom novčaniku više u životu ne treba.
- Teret emocija
Još jedan paradoks modernog doba: žene su jedva dočekale da se izbore za ravnopravnost (mogućnosti, ne i izgleda) a danas na brak gledaju kao na neko bajkovito stanje.
Prsten na ruci, kao da magijom rešava sve probleme, od detinjstva do zrelosti. Žarka želja za brakom (valjda genetski nametnuta koliko i muškarcima sloboda odlučivanja) navešće mnoge žene da po svaku cenu sebe predstavi kao idealnu suprugu svojoj “žrtvi”.
Kada uđe u brak i maske padnu (kako to obično biva) muškarac shvata da to nipošto nije ono što je želeo, ali već je kasno.
Ovog scenarija plaši se većina današnjih muškaraca i činiće sve što je u njihovoj moći da dobro razmisle šta žele od buduće žene.
- Nije spreman na vezivanje
Danas je smanjen pritisak društva da ljudi stupaju u brak i postoji mnogo opcija na skali sa dve krajnosti “škola” i “bračni život” , bar u većim sredinama.
Muškarci imaju punu slobodu da popune kako žele taj međuperiod, a načina je mnogo. S obzirom na izreku “muškarci stare kao vino”, oni mogu da priušte sebi godine čekanja na savršenu ženu, bez straha da će negde zakasniti. Sa ženama to nije slučaj.
- Ne trpe stalni pritisak
Za mnogo žena, vezivanje je obred inicijacije za njihov zreli period života. Žele da se udaju i žele to odmah. Zato stalno insistiraju na braku i izazivaju pritisak koji muškarci jednostavno ne trpe. Kada nekome prečesto ponavljate nešto (da ne upotrebimo težu reč “zvocanje”) veća je verovatnoća da će samo zbog prezasićenosti i inata da izabere nešto sasvim drugo i ode zauvek.
Нема коментара:
Постави коментар